Иван Вукићевић  ''ВАСОЈЕВИЋИ''-ПРВИ ДИО

Пише: Иван Вукићевић 
''ВАСОЈЕВИЋИ''

Кратки опис рода

Васојевићи су род и истоимено племе у Брдима на подручју данашње Црне Горе чији је назив патронистички, односно потиче од имена родоначелника Васоја. Родоначелник Васоје је према предању унук Вукана Немањића, а у Лијеву Ријеку под Комовима се са породицом доселио из Херцеговине Васојев праунук Васо Васојевић. На основу историјских извора поуздано се може тврдити да Васојевићи још од прве половине XV века настањују област Лијеве Ријеке у Брдима и да су се доселили као православни Срби. Одатле су се проширили најпре на горњи ток Таре, а затим и на Горње Полимље одакле су истисли албанско племе Клименте који су претходно запосели земљу исељених полимских Срба. Ширењем племенских граница Васојевићи су населили пространо подручје од Љешнице до Брезојевице у Полимљу чиме су у састав њиховог племена ушла и братства другачијег порекла, као и некада самостална племена Шекулар и Велика. Племенско седиште је временом премештено у Андријевицу, а Васојевићи су уласком у састав Црне Горе у XIX веку постали једино племе у по коме је нека нахија носила име. Васојевићи се деле на Мијомановиће, Новаковиће и Рајевиће, а најбројнији Рајевићи се деле на Дабетиће, Ковачевиће и Лопаћане. Исељених Васојевића има у Глухом Долу где чине већину становништва тог племена, као и у Дупилу где су појединачно најбројнији род. Васојевића у већем броју има и у Горњој Морачи, Грбљу, Никшићкој Жупи и Пољима. Крсна слава Васојевића у матици и већине исељеника је Аранђеловдан.
Васојевићи припадају E-V13>Z1057>PH1246>BY14151 грани, а генетски су им сродна и поједина братстава из западних српских крајева и Херцеговине што иде у прилог предању о пореклу Васојевића из те области. За све три основне гране Васојевића је генетски потврђено да припадају истом роду, док је само за поједина братства утврђено да насупрот устаљеним предањима не припадају роду Васојевића. То су Караџићи из Лопата који су се највећим делом иселили у Дробњак и који припадају I2-CTS10228>Y3120 грани, Бакићи из Забрђа и део Радевића (огранак из Мезгаља у Шекулару) који припадају роду Куча и E-V13>>Z16661 грани, као и Бабовићи из Луштице који припадају I2-PH908 грани. Такође, Пјешивци који себе сматрају за потомке Стевана Васојевића нису сродни Васојевићима, већ припадају Ј2а-M92>>Z38463 грани. Васојевићи су према анонимном истраживању по бројности пети род у Црној Гори са 4,95% заступљености.
Овај текст ће бити допуњаван како буду пристизали резултати ДНК тестирања.
Историјски помени
Васојевићи се први пут спомињу 1444. године у тужби Дубровчанина Брајана Проданића поднетој дубровачком суду у којој наводи да су 60 горштака убили његовог брата и опљачкали робу за шта је поред Васојевића оптужио још и Пипере и Бјелопавлиће. У истој тужби се наводи да се напад догодио на подручју Медуна и Рикавца који се налазе на данашњој племенској територији Куча. Због тога су поједини аутори аутори попут Константина Јиречека дошли до погрешног закључка да је некадашња матица Васојевића била нешто јужније на кучкој племенској територији превиђајући да би се том логиком онда исто могло рећи и за Пипере и Бјелопавлиће, што би било подједнако погрешно. На то да су Васојевићи настањени у Лијевој Ријеци од самог доласка у Брда указују сви доступни историјски извори, као и народна предања.
У селу Бујаковина код Фоче се налази споменик кнезу Арађију Васојевићу који је живео у време Сандаља Хранића почетком 15. века. Како Васојевићи имају предање да су се у Лијеву Ријеку доселили из Херцеговине, као и да им је један од даљих предака кнез Аранђел, може се претпоставити да је постојбина Васојевића заиста била у околини Фоче где је живело истоимено братство.
У турском дефтеру за Скадарски санџак из 1485. године се спомиње Речица чији је нови назив Васојевићи. Село је припадало нахији Пипери и било је тимар старешине Хасана Маринова. Укупно је било 18 кућа са следећим домаћинима: Радула, син Којче; Данија, син Вукашина; Степан Владисалић; Никола, син Божидара; Вукосав Велик; Поп, син Стоје; Павле Гербаш; Петро, син Стоје; Сладоја, син Стовића; Никач Мачо; Брано, син Мелка; Радосав Херцеговић; Дука, син Милоша; Вука, син Ђорђа; Томјан син Радоње; Миоман, син Стоје; Вучић, син Тихога; Владислав, син Димитрашина. У дефтеру се такође спомиње да је претходни власник земљишта био Прекал Гуризи по чијем имену би се могло закључити да је био Албанац. Речица се највероватније односи на данашњу Лијеву Ријеку, матицу Васојевића. Међу пописаним домаћинима се наводи и Миоман, што би могао бити родоначелник Мијомановића – једног од огранака Васојевића. Од свих пописаних једино Степан Владисалић и Радосав Херцеговић су наведени под својим презименима, па постоји могућност да су другачијег порекла од осталих Васојевића и да су се заједно са њима доселили из Херцеговине. Презиме Херцеговић су у историји први узели припадници властеоске куће Косача према титули херцег, и то управо у другој половини XV века, тако да је врло могуће да је Радосав Херцеговић изданак Косача. Уколико би то био случај, то би значило да су се Васојевићи етапно преселили у Лијеву Ријеку из области Косача јер презиме Херцеговић није постојало 1444. године када се Васојевићи први пут спомињу у Зети. Када је у питању дефтер из 1485. године, битно је споменути да се подаци разлику у зависности од извора. Тако Бранислав Ђурђев у свом раду о настанку племена у Црној Гори наводи да село Рјечица са селом Дуга има 15 кућа и приход од 750. С друге стране, албански аутор Селами Пулаха, чији је рад превео Божидар Вукчевић, пише да Речица има 18 кућа и приход од 900 не спомињући да Речици припада Дуга. Ђурђев затим наводи да се Рјечица односи на данашњу Ријеку Пиперску што је и логично уколико је тачно да је Рјечици припадало село Дуга које је одмах са друге стране Мораче. Пулаха међутим каже да је Речица стари назив за село Васојевићи. Поставља се питање откуда различити подаци о броју кућа, односно да ли је можда Пулаха обрадио изворне податке са овог дефтера, а Ђурђев сумарне у којима има грешака. Како Пулаха наводи именом и презименом свих 18 домаћина, нема дилеме да је постојало село са тим бројем кућа. Такође, уколико би било тачно и да је Рјечици припадала Дуга, како наводи Ђурђев, и да је нови назив за то село Васојевићи, како наводи Пулаха, онда би то значило да су Васојевићи живели у Ријеци Пиперској за шта не постоје било какве индиције. Дакле, постоје само две могућности – прва је се ради о два различита села што би објаснило различити број кућа, а друга да подаци које износи Ђурђев нису тачни односно да их је преузео из сумарног дефтера где се поткрала грешка. Без додатног увида у оригиналне изворе није могуће донети било какав закључак.
У наредном турском дефтеру за Скадарски санџак из 1497. године Речица је и даље припадала нахији Пипери и имала 48 кућа са следећим домаћинима: Kнез Дабко, син Вукашина; Вуксан, син Дабов; Вукман, син Дабов; Вуксан, син Тихосавов; Вучић, син Тихосавов; Богдан, син Тихосавов; Вукосав, син Радичев; Радаш, син Радичев; Јако, син Kројашина; Ђорђије, син Јаков; Ђурашин, син Јаков; Мило, син Радулев; Вук, син Милка, самац; Лазар, син Радоње; Павко, син Мелков; Братко, син Мелков; Брад, син Братков, самац; Никач, син Никачев, самац; Вуксан, син Радоње; Никола, син Богданов; Црни, син Богданов; Рашко, син Мелков; Јован, син Мелков; Kоле, син Мелков; Паво, син Вучете; Kрал, син Војков; Ђуташ, син Војков, самац; Радоња, син Kарлов; Јован, син Kралов; Радоња, син Kарлов; Брато, син Вуксанов; Ненко, син Вуксанов, самац; Радослав, син Угљеше; Боја, син Рамјоне; Вук, син Боје, самац; Дабижив, син Вуксе; Вучета, син Вуксе; Ђурашин, син Радосава; Ђорђије, син Ђурашина, самац; Миоман, син Стоје; Ненко, син Миоманов, самац; Вукиц, син Kалођеров; Ђорђич, син Вукица; Вукослав, син Браца; Вуцета, син Вукосавов, самац; Бурила, син Радоње; Новак, син Радоње; Лекац, син Радоње, самац; Дедац, син Сладов; Ђорђич, син Сладов, самац; Медич, син Радула; Радич, син Медичев, самац; Вричиста, син Рашков; Радич, син Рашков, самац; Ненко, син Николе, самац; Никола, син Божидаров; Вукашин, син Николе, самац; Владисав, син Степанов; Јован, син Степанов, самац; Радула, син Степанов, самац; Новак, син Божидаров; Шишман, син Степанов; Степан, син Владиславов; Божидар, син Петров; Вуксан, син Милуша; Дукој, син Милуша; Дабчул, син Дукоја, самац; Никола, син Вучете; удовица Радославова, сина Вуксанова; удовица Kабаља, сина Прибојева; удовица Радославова, сина Николе.
Васојевићи су Полимље почели да насељавају након 1689. године када је аустријска војска, након претходног заузимања великог дела Старе Србије уз помоћ српских устаника, напустила то подручје. Старо српско становништво се у великој мери повукло са аустријском војском због страха од турске освете, а напуштена села насељавају брђанска и малесорска племена, а пре свих Васојевићи и Клименти о чему постоје бројни историјски извори. У 18. веку ће између ова два племена доћи до сукоба у коме ће Васојевићи уз помоћ преосталих Срба изаћи као победници, а Клименти у потпуности бити протерани из данашње области племена Васојевића са изузетком села Пепића код Мурина. Васојевићи у Лијевој Ријеци су са Турцима најчешће били у сукобу, па тако рецимо владика Василије Петровић у свом спису Историја о Црној Гори из 1754. године међу онима који су предводили народ у борби против Турака 1711-1712 под вођством владике Данила спомиње и Милоша, војводу племена Васојевића. С друге стране, Васојевићи који су прешли у Полимље су дуги низ година били у добрим односима са Шабанагићима из Гусиња чије су један период биле чивчије, док су у исто време константно били у сукобу са муслиманима из Бихора. Почев од друге половине XVIII века Васојевићи се све чешће спомињу у историјским изворима које овде нећемо наводити.